Слово О

Очекивала сам да ћу, како они буду одрастали, одрасти и ја. Била сам хронично уморна, физички исцрпљена, једва сам стизала да завршим све оно што сам морала. Мислила сам да су време које ми вечито недостаје и физички умор велики проблеми.
Данас сам сигурна да сам погрешила и да је она народна изрека : ,,Мало дете – мала брига, велико дете – велика брига“ истинита. Једна моја колегиница стално ме је тешила: ,,Буди срећна док сви можете под исто ћебе да станете.“
Данас сам сигурна да су на корак од тога да постану одрасли. Принцеза у пубертету се спрема да упише средњу школу, не у другом граду, него у другој држави. Шта јој саветовати сада када се спрема да оде? Да ли јој треба рећи: ,,Остани! Рано је! Биће још прилика!“ Или је пустити да одлепрша из породичног гнезда?
Тренутно водим велику дилему и свакодневно размишљам о два глагола: отићи – глагол свршеног вида и остати – његов антоним.
Да ли је коначно и дефинитивно оно што означавамо глаголом отићи? Да ли то значи напустити све што је познато, сигурно, блиско, једноставно?
Отишла сам и ја. Није било лако, а била сам само 45 километара од куће, мање од сата вожње. Кад год бих се растужила, уплашила, била несигурна, ишла сам кући. Онда сам додала још 100 километара на ту удаљеност. И даље одлазим кући кад год сам тужна и узнемирена, а три пута сам старија од ње.
Да јој ипак кажем да треба остати овде, јер неће свет да јој пружи ништа више од овога што овде има?
Остати у себи не крије прилику и могућност, ал´ попут милке од 300 грама нуди утеху.
Водим монолог сама са собом. Не смем дозволити да посумња да се ломим и двоумим, да мислим ко ће је у белом свету опомињати да стави капу, обује топле чарапе, да једе воће, да пије довољно воде,… Ко ће јој у свету белом спремати пашгете ( тако је звала шпагете кад је мала била ) сваке суботе? Ко ће јој спремати њена омиљена јела, све оно што она воли, а воли све што јој спремим и све јој лепо? Како ће она без домаће супе, сарме и шунке?
Онда сама себе прекорим.
– Пусти је да рашири крила! Нека одлепрша!
Данас је читав свет једно велико село. Користићу Viber, Whats app, Skype,… Рашће рачуни за превоз и телефон, а и распусти су ту.
– Пусти је да оде, да би могла да се врати, да се озари када је дочекам са направљеним салчићима, да ми се осмехне оним својим осмехом који је намештала на свим фотографијама када је била мала.
Треба јој дати прилику да одрасте.
Да се не лажемо, за мене ће увек бити мала, насмејана, самоуверена принцеза. Увек ћу мислити да јој нисам све рекла, да јој нисам све показала, да има још толико тога што нисмо заједно урадиле. Знам само да ћу увек бити ту за њу. Обећала сам јој то оног дана када сам је привила први пут на своје груди, када сам се безрезервно заљубила у најлепшу бебу на свету.
Отићи или остати?
Ја ћу остати на истом оном месту како би она имала оно топло, сигурно место на свету коме се увек може вратити.

 

Advertisements

Слово П

Никад се нећу вратити из Париза, града светлости, љубави и уметности. Ако будем имала среће да у њега одем.
Никада се нећу вратити из Париза окупаног Преверовом кишом, нећу срести Барбару, нити ћу упознати Чича Гориа. Нећу читати Стендалове романе у башти париског кафеа.
Париз је одувек за мене био нешто посебно. Увек сам га замишљала као град срећних људи, који шетају поред Сене, седе у баштама кафеа, грицкају кроасане и ноншалантно сликају, пишу, живе своју уметност. Замишљала сам пространство Јелисејских поља, славолуке Тријумфалне капије и грандиозност Ајфеловог торња. Шетам ходницима Лувра у потрази за загонетним осмехом Монализе.
И тако, док сам читала француске класике и маштала да будем лежерна и опуштена као и свака Парижанка, живот ме је довео, само себи знаним путевима, до Пожаревца.
Нема у њему ни Лувра, ни Ајфеловог торња, ни обала Сене, ни тријумфалне капије, ни загонетног осмеха Монализе. Нема ни пространих Јелисејских поља, нити има меких кроасана, али у њему има светлости, љубави и наде.
Довео ме је живот баш тамо где треба да будем, бар тако кажу. Додају да нам се догађа само оно што привлачимо.
Пут ме нанео између Млаве и Дунава. Насукала сам се у градићу на обали Дунава. Путовање се завршило, а заправо све је тек тада почело. Тада сам открила љубав у једним црним очима, открила лепоту загонетног осмеха своје Принцезе, шарм и духовитост свога Принца и пронашла најроматичнија јутра и вечери далеко од Париза, престонице моде.
Никада се нећу вратити из Париза, ако у њега будем отишла. Саградила сам у неком другом времену и простору све оно што Париз за мене представља.
Ја имам град светлости, љубави, а уметност живим између два димњака електрана.
Није све онако како желимо да буде, али је баш онако како можемо да поднесемо. Живот нам је по мери дат и предодређен.
А Париз?
Ако икада одем, нећу се вратити. Послаћу вам честитку Из Париза, с љубављу.

 

Речи на К

Волим КОЛАЧЕ. Више да их правим, а мање да их једем.
Ситне, славске, суве, посне, кремасте, са чоколадом, са лешником, посуте прах шећером, циметом,… Волим их на комад, штанглу, тепсију, само залогај, гриз,…
Колачи су траг који воде до раног детињства.
Рано сам почела да их правим. Сећам се било ми је само осам година. Славила је рођендан моја најбоља другарица. Нисмо јели торту, већ смо навалили на колаче.
Био је то мој први рецепт*, први покушај и успех. И данас их правим. Воле их сви моји укућани.
Волим КОЛАЧ уз КАФУ, јаку, црну, турску, горку, топлу, баш онакву какву ми скува Љубав мог живота, а кува најбољу на свету. Наступи тад тренутак чисте среће, тренутак блаженства, мира и спокоја.
Кафа, колач и КЊИГА.
Књиге су мој прозор у свет, пут ка радости, знању, смеху, здрављу,… Волим да их читам, позајмљујем, купујем, размењујем, сакупљам, слажем,…. Волим да их имам, да их гледам, посматрам, окрећем, слажем на полице, селим,… Уживам у шуштању први пут отворене књиге, одвајању спојених страница и мирису књиге тек изашле из штампе. Остављам их испод јастука, крај узглавља, на сваком столу у кућу, носим их у пошту, школу, болницу,…
Читам на клупи у парку, на плажи испод сунцобрана, на путовању,… А опет, чини ми се да читам све мање. Попушта концентрација, пажња се расипа.
Љубав мог живота каже да ако се икада разведе од мене, биће то због књига. Знате, нису књиге проблем, али полице за књиге јесу. Заправо, недостаје нам простора у стану.
КУЋА. Решење би могла бити кућа. Онако ушушкана у зеленом дворишту препуном цвећа и животиња. Мала, жута кућа, на крају неког села. Близу људи, а ипак довољно удаљена, издвојена и усамљена. Заштићена од намерника који стално у туђа дворишта гледају, заштићена од галамџија, бунџија и свих осталих – џија, који нас непотребно узнемиравају.
Кућа би могла бити решење.

 

 

*Манчмелоу колач

Потребно је:
5 жуманаца,
Шољица шећера,
Шољица уља,
Шољица млека,
Две шољице брашна,
Један прашак за пециво,
Једна кашика какаоа,
5 беланаца,
4 кашике шећера,
100 г чоколаде,
4 кашике уља.
Умутити жуманца са шећером, додати млеко, уље, какао и брашно помешано са прашком за пециво. Масу излити у ђувеч ( мањи плех) који је претходно подмашћен и посут брашном. Пећи кору у рерни загрејаној на 180°С око 20 минута.
Умутити добро беланца са кристал шећером, док се сав шећер не истопи. Прелити фил преко вруће коре и вратити у рерну на два минута док фил не почне да жути.
Извадити колач из рерне и добро га охладити. Прелити га растопљеном чоколадом са уљем.
Када се добро стегне и охлади, сећи га на коцке жељене величине и сервирати.

Уз њега се одлично слаже кафа скувана с љубављу и попијена удвоје.

 

Вртоглава – прича о библиотекаркама

Izvor ,,Od knjige do duše”.
Divna priča divne i kreativne žene Danijele Božicčković Radulović.

OD KNJIGE DO DUŠE

Зашто већина библиотекарки носи равне ципеле? Широке џемпере, панталоне с фалтама и сукње од твида? Озбиљан, строг, готово мргодан израз, незаобилазан је на кожи око носа, између браде и чела, на оном изражајном делу тела који се зове лице или face; и који, са тим недостатком осмеха, нуди све, осим изражајности.
Обилазим разне Библиотеке. Најчешћа слика на коју наилазим је – равна појава, са уредно зачешљаном косом, подигнутом у реп или пунђу; у класичној кошуљи и панталонама мушког кроја. И, наравно, у тим, већ поменутим, равним ципелама. Једнолично, досадно, извесно, са свих страна, пљоснато!

а

View original post 316 more words

Neverovatna japanska legenda: Kako osobe ulaze u naš život sa razlogom

Izvor ,, Od knjige do duše”

OD KNJIGE DO DUŠE

Od kada je sveta i veka, ljudi su želeli da znaju šta je smisao života. Postoje mnoga filozofska učenja i očaravajuće legende koja pokušavaju da daju odgovore.

Sajt Bright Side predstavlja legendu o Crvenim nitima. Potiče iz Japana, i objašnjava životne misterije na uverljiv i romantičan način. Ako vera zaista postoji, nadajmo se da funkcioniše baš na način koji je ovde opisan.

View original post 307 more words

Фрижидер наш насушни

– Данас сам као претучена!- било је прво што сам рекла сестри када ме позвала телефоном.
– Што?
– Нисам ока склопила! Добро, можда сам спавала од пола два до пет. Вртела сам се, окретала, уздисала, ослушкивала, стезало ме је у грудима, на левој страни ми је срце јако лупало, на десној ме је јастук жуљао, на леђима не знам да спавам. И тако, класична несаница.
А лепо сам рекла и њему, Љубави мог живота, и самој себи запретила- Нема нервирања!
Како моја мајка стално понавља- Све што се може новцем купити, не треба да те брине, растужује, нервира!
Знам. У праву је. Свака јој је златна, али покварио ми се фрижидер и то не онако изненада, одједном, него пар месеци после истека гаранције.
Хлади, али не довољно! Месо је залеђено са тенденцијом ка отапању! Пратила сам га. Уредно очистила, па опет пратила. Уместо 5С у њему је 12С. Уместо -8С у комори је 0.
-Ура! Стигло пролеће! Нема мраза!- нашалила сам се.
А онда је он кренуо у акцију. Позвао радњу у којој смо га купили, они га културно упутили на сервис, а ови фини људи на кол-центар заступника произвођача. А онда музика, оператер, па треба нам број гаранције, па ћемо звати сервис, па ће они према плану изласка на терен јавити када могу доћи, па…
– Шта је ово, бре?- љутнула се Љубав мог живота.
– Слушај. Иди ти лепо до оног мајстора из комшилука. Кажу да је добар, а није ни скуп.- предложила сам.
Послушао ме је, јер ваља кадгод и жену послушати. И тако, дошао човек за сат. Погледао. Има шта да види.
– Мора у радионицу. Пуњен запаљивим гасом.
Само како да га превеземо? Велик је. Виши од мене за две главе, а често, нарочито кад се раскувам, нема места ни за иглу у њему.
Ништа, ујутру ће мајстор послати два момка по њега. Само у 7: 30 ће бити ту, ако нам није проблем.
Ма какав пробле? Ми смо ту. Гладни, јер без фрижидера не знамо.
Принцеза у пубертету није јела свој сендвич са шунком и мајонезом, Принц на корак од пубертета нема млека за своје пахуљице, Љубав мог живота не пије јогурт, а ја кафу пијем без млека. Пијем ја њу, пије она мене.
И тако. До даљњег дијета, а није да нам треба. Нема кувања, а не радујем се томе!
Како су људи некада живели без фрижидера? Како су ноћу, када их ухвати несаница, могли без светла из фрижидера и чоколаде склоњене иза кутије са машћу? Како су убијали досаду, кад нису бар тридесет пута дневно отварали врата од фрижидера и гледали шта ново у њему има, као што то чини наш Принц на корак од пубертета?
Еее, само да те мајстор оправи, драги мој фрижидерчићу, мазићу те, пазићу те и куваћу, месићу, пећи ћу,…
А наћи ће се неко и да поједе… До тада- ДИЈЕТА!
Епилог
После само три дана, у неком граду испод димњака електране, једна просечна породица примила је тужну вест. Нема му лека! Фрижидер је непоправљив! Односно, може да се поправи, али по цени већој од половине цене новог фрижидера и без гаранције.
Срећом да смо писмени! Знамо да попунимо чекове, потпишемо их и купимо на одложено. Више није битан дизајн, боја, карактеристике. Само да му гаранција што дуже траје.
Све што се може новцем купити, не треба да те брине, растужује, нервира!

 

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ВАННАСТАВНИХ АКТИВНОСТИ АКТИВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА КОСТОЛАЧКИХ ШКОЛА

Izvor ,, Vannastavne i slobodne aktivnosti”

Ваннаставне и слободне активности

У уторак, 16.4.2018. године у Конференцијској сали наше школе гостовали су наставници и ученици ОШ “Јован Цвијић” представљајући рад новинарске секције. Овом приликом промовисан је пред нашим ученицима  и колегама роман “Кроз телескоп” ученице 7. разреда, Дуње Вулић.

Гордана Славковић, професор српског језика и вкњижевности,  нас је упознала са разноврсним радом новинарске секције,  коју води са колегеницом Магдаленом Реџовић.

Након тога следило је представљање Дуњиног романа њеним читањем одломка преведеног на француски и драматизацијом једног одломка коју је извела група ученика.

Рад актива српског језика  наше школе представљен је филмом о Светом  Сави,  који су снимали ученици наше школе са префесорима  Цвијетом Гајевић и Марком Сузићем.

Ово је, надамо се, један од многих сусрета који следе и на којима ће ваннаставне активности наше школе бити презнтоване.

За Актив српског језика: Надежда Вулић, професор српског језика и књижевности

View original post

Промоција књиге ” Кроз телескоп”

Bravo za Dunju! Odlična novinarska sekcija i darovito 7/3.

Ваннаставне и слободне активности

У уторак, 13.03.2018. године у 13 часова  ученици и професори наше школе присуствовали су промоцији књиге у ОШ “Јован Цвијић” у Костолцу.

Новинарска секција ОШ ” Јован Цвијић” организовала је промоцију књиге ” Кроз телескоп”. Књигу је написала ученица седмог разреда Дуња Вулић, а објављена је у издавачкој кући Књижевна омладина Србије.

Ученици су читали одломке из Дуњине књиге, рецитовали њене песме и извели драматизацију одломка из романа. Дуња је прочитала на француском језику одломак из књиге и оговарала на питања својих другара новинара. О књизи је говорила наставница српског језика Гордана Славковић, рецензент Дуњине књиге, док је наставница Магадалена Реџовић прочитала одломак из рецензије Верице Секирарске.
Поетски доживљај употпуњен је тачкама ученика Музичке школе.
Надежда Вулић, професор српског језика

View original post

Којим српским језиком говориш

Izvor ,,Od knjige do duše”

OD KNJIGE DO DUŠE

На српском језичком простору увелико траје процес балканизације; та појава се најчешће везује за уситњавање, распарчавање друштвених заједница, а сад се то дешава и језику. Књижевни/стандардни језик који је Вук Ст. Караџић створио за потребе српског народа и његове културе до краја деветнаестог века прихваћен је на простору између Словеније и Бугарске, односно у четири бивше југословенске републике.

View original post 670 more words