Архиве

Љубави од стакла

Јутрос се огледах

У стаклу нашег прозора.

 

Не видех очи своје,

Ни косу своју,

Нити лик.

 

Све што видех,

Био си ти.

 

Очи твоје,

Коса твоја,

Осмех твој.

 

Све што пожелех

Трептај је светлости у тмини,

Игра сенки на окну

И љубав исписана

На стаклу нашег прозора.

Магдалена РеџовићЉубави од стакла

Advertisements

Боје

Осване ли јутро тмурно
Волим животу
Мало боје додати:

Жуте за буђење,
Наранџасте за осмех,

Sight_2017_12_21_220147_909 Наставите са читањем

Promocija u Malom Crniću

MALO CRNIĆE

KULTURA

Foto: bsmmc.rs
Predstavljena prva knjiga proze Magdalene Redžović „Azbučnica od sitnica“ u Biblioteci „Srboljub Mitić“.
16:22 | 17.10.2018. Autor: E.B.

Predstavljanje knjige započeto je na veoma zanimljiv način, kazivanjem asocijacija i odlomaka iz knjige punih simbola za ljubav, detinjstvo, porodicu, stvarni život i onaj kakav bi mi voleli da bude, složenih po azbučnom redu, baš kao u knjizi. Odlomke su govorili: Danijela Božičković Radulović, Zorka Stojanović, Dragana Aleksić i Radica Pavlović.
„Na svom putu asocijacija i gotovo plastičnih opisa, prolazi kroz sve slojeve i nivoe jednog ljudskog života, i to ne bilo kakvog, već života koji je bogat, ispunjen, zanimljiv, pravi izvor sreće i stalna borba da se do te sreće dođe“, rekla je Danijela Božičković Radulović.
O pričama sazdanim od sitnica govorila je i profesorka srpskog jezika i književnosti, Gordana Slavković.
„U Magdalenim pričama svako može da pronađe sebe. Autorka kroz prizmu sopstvenog života slika i stvarnost svakog od nas. I uči nas kao dobar pedagog, neprimetno i bez suvoparne didaktike, ali uporno i zanimljivo.Vodi nas kroz gramatiku, otkriva kulinarske tajne, deli recepte, savetuje kako da razlikujemo bitno od nebitnog, dobro od zla. U njenim pričama je sve moguće. Ono što je malo, postaje veliko“, rekla je Gordana Slavković.
„Azbučnica od sitnica“ je prvenac Magdalene Redžović i ovo je njena prva promocija
ljubav i orhideja 3

Била је једна јесења ноћ

Волим рану јесен,
Ону што боји
Смеђом, црвеном и жутом
Све што дотакне;
IMG_20190225_202814_resized_20190225_082900618 Наставите са читањем

Осмех

FB_IMG_1550089439627

Волим људе
Са осмехом на уснама,
Оним искреним,
Задовољним,
Магичним,
Враголастим,
Бесплатним,
Без задњих намера,
Лишеним потоње мисли,
Користи
И зависти.

Волим људе
Са осмехом у очима,
Оним искричавим,
Допадљивим,
Шеретским,
Мангупским,
Духовитим,
Безбрижним,
Нежним,
Лишеним сваког зла,
Предрасуда
И презира.

Волим људе
Са осмехом у рукама,
Оним раширеним,
Добродошлим,
Срдачним,
Отвореним за загрљај,
Нежност
И љубав.

Волим осмех
На твојим уснама,
У твојим очима
И твојим рукама.

Осмехни ми се
Како само ти умеш.

Магдалена Реџовић

Слово О

Очекивала сам да ћу, како они буду одрастали, одрасти и ја. Била сам хронично уморна, физички исцрпљена, једва сам стизала да завршим све оно што сам морала. Мислила сам да су време које ми вечито недостаје и физички умор велики проблеми.
Данас сам сигурна да сам погрешила и да је она народна изрека : ,,Мало дете – мала брига, велико дете – велика брига“ истинита. Једна моја колегиница стално ме је тешила: ,,Буди срећна док сви можете под исто ћебе да станете.“
Данас сам сигурна да су на корак од тога да постану одрасли. Принцеза у пубертету се спрема да упише средњу школу, не у другом граду, него у другој држави. Шта јој саветовати сада када се спрема да оде? Да ли јој треба рећи: ,,Остани! Рано је! Биће још прилика!“ Или је пустити да одлепрша из породичног гнезда?

Наставите са читањем

Фрижидер наш насушни

– Данас сам као претучена!- било је прво што сам рекла сестри када ме позвала телефоном.
– Што?
– Нисам ока склопила! Добро, можда сам спавала од пола два до пет. Вртела сам се, окретала, уздисала, ослушкивала, стезало ме је у грудима, на левој страни ми је срце јако лупало, на десној ме је јастук жуљао, на леђима не знам да спавам. И тако, класична несаница.
А лепо сам рекла и њему, Љубави мог живота, и самој себи запретила- Нема нервирања!
Како моја мајка стално понавља- Све што се може новцем купити, не треба да те брине, растужује, нервира!
Знам. У праву је. Свака јој је златна, али покварио ми се фрижидер и то не онако изненада, одједном, него пар месеци после истека гаранције.
Хлади, али не довољно! Месо је залеђено са тенденцијом ка отапању! Пратила сам га. Уредно очистила, па опет пратила. Уместо 5С у њему је 12С. Уместо -8С у комори је 0.
-Ура! Стигло пролеће! Нема мраза!- нашалила сам се.
А онда је он кренуо у акцију. Позвао радњу у којој смо га купили, они га културно упутили на сервис, а ови фини људи на кол-центар заступника произвођача. А онда музика, оператер, па треба нам број гаранције, па ћемо звати сервис, па ће они према плану изласка на терен јавити када могу доћи, па…
– Шта је ово, бре?- љутнула се Љубав мог живота.
– Слушај. Иди ти лепо до оног мајстора из комшилука. Кажу да је добар, а није ни скуп.- предложила сам.
Послушао ме је, јер ваља кадгод и жену послушати. И тако, дошао човек за сат. Погледао. Има шта да види.
– Мора у радионицу. Пуњен запаљивим гасом.
Само како да га превеземо? Велик је. Виши од мене за две главе, а често, нарочито кад се раскувам, нема места ни за иглу у њему.
Ништа, ујутру ће мајстор послати два момка по њега. Само у 7: 30 ће бити ту, ако нам није проблем.
Ма какав пробле? Ми смо ту. Гладни, јер без фрижидера не знамо.
Принцеза у пубертету није јела свој сендвич са шунком и мајонезом, Принц на корак од пубертета нема млека за своје пахуљице, Љубав мог живота не пије јогурт, а ја кафу пијем без млека. Пијем ја њу, пије она мене.
И тако. До даљњег дијета, а није да нам треба. Нема кувања, а не радујем се томе!
Како су људи некада живели без фрижидера? Како су ноћу, када их ухвати несаница, могли без светла из фрижидера и чоколаде склоњене иза кутије са машћу? Како су убијали досаду, кад нису бар тридесет пута дневно отварали врата од фрижидера и гледали шта ново у њему има, као што то чини наш Принц на корак од пубертета?
Еее, само да те мајстор оправи, драги мој фрижидерчићу, мазићу те, пазићу те и куваћу, месићу, пећи ћу,…
А наћи ће се неко и да поједе… До тада- ДИЈЕТА!
Епилог
После само три дана, у неком граду испод димњака електране, једна просечна породица примила је тужну вест. Нема му лека! Фрижидер је непоправљив! Односно, може да се поправи, али по цени већој од половине цене новог фрижидера и без гаранције.
Срећом да смо писмени! Знамо да попунимо чекове, потпишемо их и купимо на одложено. Више није битан дизајн, боја, карактеристике. Само да му гаранција што дуже траје.
Све што се може новцем купити, не треба да те брине, растужује, нервира!

 

Слово П

Никад се нећу вратити из Париза, града светлости, љубави и уметности. Ако будем имала среће да у њега одем.
Никада се нећу вратити из Париза окупаног Преверовом кишом, нећу срести Барбару, нити ћу упознати Чича Гориа. Нећу читати Стендалове романе у башти париског кафеа.
Париз је одувек за мене био нешто посебно. Увек сам га замишљала као град срећних људи, који шетају поред Сене, седе у баштама кафеа, грицкају кроасане и ноншалантно сликају, пишу, живе своју уметност. Замишљала сам пространство Јелисејских поља, славолуке Тријумфалне капије и грандиозност Ајфеловог торња. Шетам ходницима Лувра у потрази за загонетним осмехом Монализе.
И тако, док сам читала француске класике и маштала да будем лежерна и опуштена као и свака Парижанка, живот ме је довео, само себи знаним путевима, до Пожаревца.

Наставите са читањем

Речи на К

Волим КОЛАЧЕ. Више да их правим, а мање да их једем.
Ситне, славске, суве, посне, кремасте, са чоколадом, са лешником, посуте прах шећером, циметом,… Волим их на комад, штанглу, тепсију, само залогај, гриз,…
Колачи су траг који воде до раног детињства.
Рано сам почела да их правим. Сећам се било ми је само осам година. Славила је рођендан моја најбоља другарица. Нисмо јели торту, већ смо навалили на колаче.
Био је то мој први рецепт*, први покушај и успех. И данас их правим. Воле их сви моји укућани.
Волим КОЛАЧ уз КАФУ, јаку, црну, турску, горку, топлу, баш онакву какву ми скува Љубав мог живота, а кува најбољу на свету. Наступи тад тренутак чисте среће, тренутак блаженства, мира и спокоја.
Кафа, колач и КЊИГА.

Наставите са читањем

Нада

Негде,
А кажу да није то тако далеко,
Постоји дечак
Који неуморно
Пушта бродиће низ реку.

За сваким пролије сузу
Кад потоне
И
Одмах
Од хартије
Нови прави.

Нада се.
Један мора бити прави.